Post by Laca on Jul 19, 2013 9:40:13 GMT 1
Za sve koji su rođeni
1950-te, 60-te !!!
Prvo, preživeli smo i rođeni smo "regularni", iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes.
U to vreme upozorenja u stilu "čuvati daleko od domašaja dece" na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima nisu se čitala svaki čas, a negde nisu ni postojala.
Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rolšuama.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje vrta, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo Koktu i Kolu sa našim prijateljima i
NIKO nije umro zbog toga.
Leto se provodilo na uluci, prskajuci se iz plasticnih flasa sa probusenim poklopcem.
Retko ko je isao na more a u glavnom se islo kod rodbine na selo. I sta nam fali ?
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili sokove koji su i tada bili puni šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU, NA SVEŽEM VAZDUHU
Izlazili smo iz kuće ujutro i nismo prestajali ceo dan da se igramo - žmurke, lastiša, školica, graničara, lopova i pandura, kauboja i indijanaca, nemaca i partizana, fantoma i svega ostalog što je samo dečija mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše.
Neretko, nas niko nije mogao naći po čitav dan, pa je i roditeljska pljuska bila deo vaspitanja, a bez pomisli na zlostavljanje u porodici.
I nikad nije bilo problema...
Provodili smo cele dane spuštajući se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako da rešimo problem.
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo svaki čas slati kod školskog psihologa i pedagoga, pa smo ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali drogu u školskom dvorištu...
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne),
nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne telefone, kompjutere, internet, chat rooms.......
MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ZNALI BEZ IKAKVOG DŽEPARCA DA SE DRUŽIMO
Padali smo s drveća, znali da se posečemo na staklo, da slomimo zub, nogu ili ruku , ali
naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.
Igrali smo se s lukom i strelom, gradili utvrđenja od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe stripova i kaubojskih romana i sve smo to preživeli bez posledica!
Vozili smo se biciklom ili peške dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku.
U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji čovečanstva !
Naše generacije su dale najbolje pronalazače
i naučnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.
I naučili smo živeti s tim !
I ti pripadaš toj generaciji?
ČESTITAM!
MOŽDA ĆES ŽELETI DA PODELIŠ OVO S OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE DA ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POČELE DA ODREĐUJU KAKO TREBA ŽIVETI !
Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali.
Da biste lakše čitali, ovaj mail je napisan
VELIKIM SLOVIMA !!
Pozdrav generacijo !
ŽIVELI !
1950-te, 60-te !!!
Prvo, preživeli smo i rođeni smo "regularni", iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes.
U to vreme upozorenja u stilu "čuvati daleko od domašaja dece" na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima nisu se čitala svaki čas, a negde nisu ni postojala.
Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rolšuama.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje vrta, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo Koktu i Kolu sa našim prijateljima i
NIKO nije umro zbog toga.
Leto se provodilo na uluci, prskajuci se iz plasticnih flasa sa probusenim poklopcem.
Retko ko je isao na more a u glavnom se islo kod rodbine na selo. I sta nam fali ?
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili sokove koji su i tada bili puni šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU, NA SVEŽEM VAZDUHU
Izlazili smo iz kuće ujutro i nismo prestajali ceo dan da se igramo - žmurke, lastiša, školica, graničara, lopova i pandura, kauboja i indijanaca, nemaca i partizana, fantoma i svega ostalog što je samo dečija mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše.
Neretko, nas niko nije mogao naći po čitav dan, pa je i roditeljska pljuska bila deo vaspitanja, a bez pomisli na zlostavljanje u porodici.
I nikad nije bilo problema...
Provodili smo cele dane spuštajući se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako da rešimo problem.
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo svaki čas slati kod školskog psihologa i pedagoga, pa smo ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali drogu u školskom dvorištu...
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne),
nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne telefone, kompjutere, internet, chat rooms.......
MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ZNALI BEZ IKAKVOG DŽEPARCA DA SE DRUŽIMO
Padali smo s drveća, znali da se posečemo na staklo, da slomimo zub, nogu ili ruku , ali
naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.
Igrali smo se s lukom i strelom, gradili utvrđenja od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe stripova i kaubojskih romana i sve smo to preživeli bez posledica!
Vozili smo se biciklom ili peške dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku.
U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji čovečanstva !
Naše generacije su dale najbolje pronalazače
i naučnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.
I naučili smo živeti s tim !
I ti pripadaš toj generaciji?
ČESTITAM!
MOŽDA ĆES ŽELETI DA PODELIŠ OVO S OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE DA ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POČELE DA ODREĐUJU KAKO TREBA ŽIVETI !
Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali.
Da biste lakše čitali, ovaj mail je napisan
VELIKIM SLOVIMA !!
Pozdrav generacijo !
ŽIVELI !
